У сваком случају, фонтови су допуњени свим ћириличним знацима потребним за српски језик, као и за све друге ћириличне језике који користе основни скуп (Уникод места од 0x400 до 0x47f), где спадају руски, украјински, белоруски,...

Једини услов који лиценца намеће је да измењене верзије морају носити другачије име. У налету маштовитости, одлучио сам се за име „Бепа“, или, латиницом написано „Bepa“ :)

За сада су доступна три облика, и то сви безсерифни: обичан, масни/зацрњени и накривљени (неко би још рекао да је то „курзив“, што је нетачно из типографског угла, али тако их аматери означавају на рачунарима).

Такође, ја већ користим ове фонтове за свакодневни рад, и прилично сам задовољан. По неким општим особинама, Вера и Бепа подсећају на Микрософтову (заправо Монотајпову) Вердану, а нарочито по висини малих слова (тзв. x-height) и по ширини слова. Наравно, код мене ове измене изгледају задовољавајуће ако се користи ФриТајп2 библиотека уз самохинтовање (значи без патентираног интерпретера бајткода), док без ове библиотеке и ових подешавања нисам ни пробао.

Ако желите да допуните ове фонтове, топло препоручујем програм Пфаедит Џорџа Вилијамса, који врло брзо одговара на све примедбе. Уз то, изворне Spline Font Database за Пфаедит можете преузети из СУВ-а (систем упоредних верзија, односно CVS ;-):

И још, ако желите да инсталирате ове фонтове, погледајте матичну страницу Вера фонтова, и замените имена фајлова где треба. Ако користите неки новији фонтконфиг, онда највероватније можете да TTF датотеке снимите у ваш ~/.fonts/ директоријум, и ваш систем ће их сам препознати (добра ова технологија, нема шта :).