Преко седам мора и седам гора, девет долина и девет планина, живела једна аждаја.
Све је почело једном давно. Био сам млад (ех, фразе, фразе, оправдања, оправдања :) и будала (е ово већ стоји :) и уместо рачунарства које ме је занимало и којим сам се бавио у сваком случају, уписао сам теоријску математику и примене на Математичком факултету. Моји разлози су били глупи (в. горе под „будала“), али био сам свестан свега овога (осим да сам будала, но и то се једног дана схвати).
Тако, након трогодишњег освешћивања и схватања да ја не могу неки математички испит да учим дуже од 5–6 дана, зато што ми напросто није занимљиво да то радим, а не осећам потребу да другима доказујем своје интелектуалне способности, стигао сам до испита који се углавном морају спремати бар 10 дана за одговарајући успех. Зато реших да ја прекинем са заваравањем пре свега себе, и да се пребацим на рачунарство (на ово су апсолутно сви које знам реаговали са „па ја сам се чудио што си ово и уписао“ или „па рекао сам ти ја још на почетку“ — међутим, то ми ништа не помаже сада, али хвала на подршци :).
У реду, ништа лакше, постоји устаљена процедура, одређена Статутом факултета, и све што је потребно је поднети молбу и чекати одобрење. За прелаз на рачунарство постоји додатан услов да просек мора бити већи од 8 након друге године студија, али то ми не представља проблем, те не видим никакву препреку.
На моје изненађење, моја молба није одобрена са образложењем: „Не испуњава услове из члана 41. Статута“, са потписом в.д. декана Владимира Јанковића. Молим? Кааакоооо?
Ипак, не одустајем ја тако лако. Долазим код декана (после дугог чекања, наравно, пошто он ниједног тренутка није у стању да каже „дођи у то и то време“), и питам на основу чега ми није испуњена молба. Он констатује како он тај члан статута није ни прочитао, али да је ово устаљена пракса на факултету. После краће расправе (10–15 минута), он ми условно речено „удовољава“ и каже како ће се још распитати код „паметнијих од себе“, па да дођем сутра (у преводу, куповина времена).
Сутра, после још дужег чекања (2+ сата), напокон долазим до њега, а он констатује „ваљда ће ово бити брзо готово“ и додаје како је размислио и ипак не може ту ништа. Ја сам овај пут боље припремљен (тј. сада располажем и папиром на којем пише оно што сам раније тврдио, да не буде како он „није сигуран шта тачно пише“ :), па му показујем члан 41. Статута, и ставку по ставку образлажем да испуњавам те услове. Он се са сваким образложењем сложи, али у међувремену почне да се вади на „правила, ред и традицију“. Ипак, после подуже расправе, када се коначно сложимо да испуњавам услове из Статута, ја питам зашто онда не могу, на шта он одговара самоуверено „онда ја не дам“. На моју примедбу да је то лична одлука, он одговара да није (ух, ух, ако ме већ зајебаваш, очекујем да ми то кажеш у лице). Зато ја питам и за могућност да пређем на самофинансирање, тј. да прекинем студије, и да их поново упишем (у потпуности у складу са статутом, да не буде говора о превари Министарства за плаћање, итд.), а он ми опет одговара „то ти ја нећу одобрити“. Бог и батина. (Наравно, незгодно је то што је он и продекан за наставу и в.д. декан; прелазна/принудна управа и није баш тако добро решење.)
Ако изузмемо повремено враћање у круг (одједном се сети да „није он сигуран да ја баш испуњавам услове“, када ја лепо прођем опет кроз све ставке), све се завршило на једноставном: „нећу“ и „ја сам тврдоглав“. Добро, то је одговор на који ја не могу ништа више да кажем. (Успут, да сам знао да се радило о особи која је самовољно подигла критеријум на пријемном испиту за упис на Математички факултет, смер рачунарство и информатика на 85 поена [са њиме МатФ први пут није попунио квоту за упис буџетских студената на рачунарство], било би ми јасно о чему се ради — све може, али на рачунарство не може.)
И пробуди се аждаја једног јутра и каже: „У јеботе, где ја живим!“
Да не буде све тако црно, научио сам и неке друге ствари. На пример, да ли сте знали да је интерес факултета да се очува ред и традиција? Ја нисам, већ сам био убеђен да се ради о обезбеђивању квалитетног високошколованог кадра и унапређивању науке и државе. На његово „не баш“, ја изненађено реагујем и на крају се он сложи да је „и то интерес факултета“. Ипак, ред и традиција на првом месту.
Аждаја је још и добро прошла. А ја, ја ћу онда обновити годину на теоријској математици (уосталом, недостају ми два испита за услов за четврту, од којих је један педагогија, тј. не рачуна се међу озбиљне испите :], а за други ми је преостао усмени, што је код нас лакши део), и лепо полагати испите из рачунарства, и на крају покупити диплому из рачунарства.
Било је и неких непријатних ситуација, када се извесни Јоцић укључио у расправу и уз безобразно добацивање и драње „'ајде мали не гњави“ и гестикулацију „сад си јебен“ (стискање једне руке у песницу, и ударање отвореном шаком друге руке у прву, уз избечен поглед :), па нисам могао да избегнем а да му не кажем да се не дере, и да је веома безобразан (све, наравно, уз културан призвук). Оваква искреност би могла да буде отежавајућа околност да остајем на теоријској математици (то ми је професор из Анализе 3 :), али то ме не брине.
„Живимо у земљи где људи не признају чињенице“, рече ми отац.
