Блогчетање

Домаће представништво Федекса је предузеће Летећи товар (Flying Cargo Yugoslavia). Поред обављања делатности којом се Федекс иначе бави, Товарци се баве и шпедитерским услугама. Сва срећа, иначе би процес био много сложенији.

Наравно, нису они искључиво криви за то. Наша царина не дозвољава физичким лицима да се баве тим послом, осим ако нешто иде преко поште царињења, када никаквих проблема нема. А и нису они једини: Де-Ха-Ел и Упс! раде исту ствар, по приближно истим ценама. Довољан знак како конкуренција код нас ради — види, ови млате паре од муштерија на овај начин, могли бисмо и ми.

О чему се тачно ради? Када наручите нешто из иностранства, ако то стиже преко неке од курирских служби, сама курирска служба ће зарадити неке паре на томе што су пренели пакет за Вас преко целог света, а домаће представништво ће зарадити још неке паре на томе што су послали један образац нашој царинској служби. А ако се ради о мањим пакетима или документима, тај однос ће бити у корист домаћег представништва.

Тако, ја сам пре недељу дана наручио троћелијску батерију за мој HP Mini 2140, која је коштала $55 на getpartsonline.com. Једино је Федекс понуђен као опција за испоруку у Србију, у две варијанте: 3-5 радних дана за $33 и 1-3 радна дана за $38. Одлучим се за испоруку за 1-3 радна дана. Очекујем на све то ($55 + $38 = $93) царину и порез од 18%, тј. око 1.140 динара.

А добијам шта? Шпедитерске услуге од 4.838 динара, обраду царинских захтева са царином и порезом од 2.409 динара, односно трошкове по пријему од 7.247 динара. Од чега 4.838 иде Летећем товару! Сама батерија је коштала око 3.800 динара, а испорука око 2.600 динара. Тј. Федекс је зарадио скоро дупло мање од Товараца (добро ме натоварише, зар не?) за пренос пакета од пола киле од Америке до Београда а ови су однели један образац царини. Традиционална српска пословност.

Како је заправо све текло? Чим су ме позвали у понедељак из Федекса, дочекао сам их са: „а ово ће, претпостављам, бити у вези стандардног драња шпедитерским услугама?“ Нелагодно се госпођица насмеја са друге стране и рече да јесте, управо се о томе ради. Наравно, ту је увек и опција откупа товарног листа за 1.500 динара када то може и неко други да ради (али и даље морам да нађем другу агенцију регистровану за шпедитерске услуге). Како им потпишете да пристајете на непознату суму трошкова и да вас они заступају пред царинским органима, они ће чим пре (за дан-два) то и оцаринити и онда вам понудити могућност испоруке — али ако се радно време ближи крају, боље је сутра.

Знам ја како ово функционише, и једном сам већ овако одбио пакет — Новел ми је слао бесплатно примерак најновијег OpenSUSE-а из Немачке са декларисаном вредношћу од 25 евра (таман преко наше границе од 20 евра), махом због књижице у кутији. А Федекс је понудио да ми све обави за тричавих 4.5 хиљаде динара, уз царину на нешто што нисам ништа платио. Ако се царина плаћа на паре потрошене у иностранству (пошто се трошкови поштарине рачунају у основицу), онда ми не пада на памет да је плаћам када нисам ни динара потрошио.

Међутим, како то ради Пошта царињења а да нема потребе за „шпедитерима“? Тамо сам одлазио као физичко лице и без икаквих проблема разјашњавао шта је требало. Зашто тако нешто не могу да раде и курирске службе?

Па сигурно да могу, али домаћи представник не жели да се одрекне овог слатког прихода за који не треба ништа да се помучи. Зато сам и пристао овај пут. Имам сву документацију, и прослеђујем је на fedexoffice.customerrelations@fedex.com. Подржавам и све остале да исто учине, не бисмо ли коначно добили разумне курирске службе и код нас.

A recommendation for a cheap PCI card which Just Works with Ubuntu Intrepid: MSI PC60G-F. I fully expect it to work with other distributions as well, but I am generally looking for solutions which would work with at least an Ubuntu live CD.

In Serbia, you can get it for 1400 RSD.

Домаћи медији су заузети извештавањем о признању Косова, или вестима које им дотурају са једне стране света (као на пример, о ситуацији у Авганистану).

Са друге стране, у Бангкоку су у току прилично оштри сукоби између богатих ројалиста и сиромашних слојева који подржавају премијера. А о томе нема баш ништа у домаћим вестима (док се помиње саобраћајна несрећа у близини Бангкока).

Како сам у августу посетио Тајланд, упознат сам колико-толико са ситуацијом, а и у сталном сам контакту са неколико људи који живе тамо.

Солидан текст о актуелној ситуацији на је доступан на једном блогу. Наравно, ни овај текст није без својих предрасуда и наклоности.

Пре једно месец и по дана је стигла моја алфица: 159-ка са мотором 2.2JTS.

До сада је већ преживела један подугачак пут од преко шест хиљада километара: до Шпаније (преко Аустрије, Чешке и Немачке) и назад (нешто краћим путем ;).

Ја и моја нова алфица ;)

Укратко, сам ауто је из Елеганте серије, црне боје са „алфатекс“ седиштима у беж боји. Мотор је 2.2 JTS са 185 „коња“, максималном брзином од 222км/ч и потребних 8,7 секунди до 100км/ч. Конкретно, ради се о моделу из 2008. године (Model Year 2008), па је маса аутомобила скресана за 45 килограма. Декларисана потрошња је 12 литара по граду и 8 литара на отвореном — права искуства о томе касније.

Изглед и последице

Мислим да је свима јасно да се ради о вероватно најлепшем аутомобилу из „Д сегмента“. Толико је упечатљив да ме је пре неки дан неко посматрао док сам га упаркиравао у Змај Јовиној у Земуну (било је свега 30-40см између два аутомобила, па је потрајало док сам га лепо „сместио“ :), и дочекао са „много ти је леп ауто“ када сам изашао :)

Права лепотица...

Ауто се упадљиво шири на боковима, што, наравно, повећава стабилност, а даје и помало агресиван изглед. Међуосовинско растојање је релативно малих 2700мм, што доприноси бољем изгледу и управљивости, али не и простору у кабини — када се максимално удобно сместим и седиште повучем скоро до краја, на задњој клупи готово да не остане места.

...или ипак звер?

Издигнута „задњица“ не помаже прегледности, тако да су задњи паркинг сензори стандардна опрема на свим 159-кама. Елеганте серија укључује и предње паркинг сензоре, па је и поред непрегледног аутомобила паркирање веома једноставно.

Истовремено и елеганција и спортски дух

Унутрашњост

Сама унутрашњост је у комбинацији беж и црне боје, и делује веома квалитетно урађено (осим једне пластичне капице за шраф која је отпала испод ручице задњих врата).

Све је окренуто возачу

Новина за 2008. годину је и централна конзола боје титанијума (за разлику од старијих модела где је коришћена металик сива), што се још боље уклапа са црном-беж комбинацијом.

Ова комбинација боја је мени врло привлачна, али постоји и један проблем: уз њу долазе и беж патоснице. Не знам како други пролазе, али у ауто-перионицама их неретко више избрљају него што их оперу, тако да ћу у сваком случају набављати или патоснице у црној боји, или резервне светле како бих могао наизменично да их перем.

Како сам већ нагласио, места на задњој клупи и нема превише, али то важи само ако возач воли да седи ниско и далеко (ја волим да су ми ноге у коленима савијене под тупим углом). Иза сувозача има сасвим доста места, па макар се радило и о вишим особама, тако да није да места има мало, већ да ја умем да се раширим :).

Звучна изолација је одлична све до неких 160-170 км/ч, осим што је ауто прилично бучан при прелазу преко неравнина.

Безбедност

Од опреме која је у вези са безбедношћу, Елеганте серија укључује помоћ при кочењу (ABS + EDB), контролу стабилности (VDC код Алфе) и проклизавања (ASR), задржавање на узбрдици („hill holder“), контролу кочења мотором (MSR), Q2 систем (самоблокирајући диференцијал, новина за 2008. — пандан Q4 систему само без погона на сва четири точка, али нећу много слагати ако кажем да немам појма зашто је ово битно ;), 9 ваздушних јастука (ово ми је нешто сумњиво, пошто знам да стандардно долази са 7 уз један необавезни), сензоре за таму, кишу и мирисе, светла за маглу и поменуте паркинг сензоре и напред и позади. Како ми је видљивост од пресудног значаја, ја сам на све то додао и ксенонске фарове (што иде и са прскалицама за предње фарове), и њима сам веома задовољан.

Најављен пут кочења је 36 метара са брзине од 100км/ч, а ја могу да приметим да кочница добро хвата и до сада се ниједном нисам нашао у опасној ситуацији (тј. кочење сам махом обављао сам, а не ABS систем :).

Додаци

Између осталог, ту је електрично подешавање ретровизора (стандардно у Елеганте серији) и електрично преклапање истих (додатна опрема). У Елеганте серији је стандардан и темпомат (или просто „одржавање брзине“, „cruise control“), као и двозонска аутоматска клима.

Стандардно (за Елеганте серију) долази и CD MP3 плејер: нисам га заправо ни испробао, пошто MP3 музику пуштам преко Blue & Me система и USB меморија. Испробао сам радио, и он ради, мада не знам шта се ту више има рећи — радио к'о радио, добро је радио. ;)

Музика је доста добра, и звучна изолација је довољно добра да углавном могу да држим јачину тона на неколико најнижих ступњева. Постоји и могућност аутоматског појачавања са повећањем брзине (када се и звук мотора и струјање ваздуха појачавају :), и то задовољава, мада има се ради о дискретним ступњевима јачине. Напомињем да ја и немам нешто истанчан слух, па би они прави сладокусци вероватно желели да искористе опцију BOSE система.

Што се паркинг сензора тиче, једна напомена — ауто ће морати да буде чист. Ако није, тј. нарочито ако су паркинг сензори запрљани, они ће свирати неуморно и неће пружати апсолутно никакву помоћ. А како се оглашава само онај паркинг сензор који је најближи препреци, један запрљан значи и да је цео систем неупотребљив.

Нажалост, моји страхови у вези са Мајкрософтовим софтвером у колима су се остварили. Пуштање музике преко Blue&Me система проузрокује доста проблема — сам систем преузима екран главног рачунара, па тако ће ми можда приказати која је следећа песма када су ми важнији паркинг сензори или неки од других података. Такође, да све буде још лепше, ако USB меморија стоји уштекана у одговарајући порт, при паљењу аутомобила није могуће знати да ли ћете добити музику са USB-а или не — понекад систем препозна, а понекад пријављује како је „no media found“. Као и са Виндозом у стара времена (не знам како је данас), иштекати и поново уштекати решава проблем.

Што се тиче везе телефона и Blue&Me система (преко Bluetooth-а), то наизглед ради добро. Препознавање гласа и гласовне наредбе не раде баш најбоље, али уз мало муке се можете и испричати са аутомобилом.

Пошто за готово сваки уређај који поседујем имам и пуњач за кола, напоменуо бих да постоји и једна „упаљач-утичница“ (нажалост, мој примерак је дошао без самог упаљача, али то је, верујем, случајан пропуст). Из упутства ми се чини да је могуће добити и другу утичницу/упаљач за задњу клупу, али то је, претпостављам, додатна опрема (можда „Пушачки кит“ од 30€ — да сам помислио да ће ми то донети још једну утичницу, вероватно бих га узео :).

Мотор

Како је већ речено, ради се о 2,2-литарском JTS мотору са 185 коња (по декларацији, нисам мерио колика је снага на точковима). Убрзање до стотке је могуће постићи за 8,7 секунди.

Alfa Romeo 2.2 JTS

И мотор је део који је фантастичан — алфица одлично убрзава, и до 160 км/ч и не осетите апсолутно никакво напрезање мотора. За бржа међуубрзања до око 190 км/ч је могуће користити нижи (тј. пети) степен преноса, и тада можете уживати у звуку мотора на вишим обртајима. У вожњи аутопутем у опсегу од 110–200км на сат можете користити и шесту брзину: мотор је прилично еластичан, а у шестој су међуубрзања на нивоу осталих аутомобила на ауто путу (чак и на нижим брзинама). Проблема са претицањем нисам имао ниједног тренутка, и вожња аутопутем је права милина — нарочито ако је викенд на европским (нпр. немачким :) путевима — када нема ни камиона.

Ипак, није све тако савршено — када је мотор загрејан, на обртима до 1500 у првом и другом степену преноса, мало слабије прима гас. Да све буде занимљивије, када је мотор хладан, тада гас прима одлично, па је потребно прилагодити стил вожње расположењу мотора. Ово уме да буде врло напорно у крени-стани вожњи по граду (десило ми се већ неколико пута да ми се угаси, па зато морам да дам гас до једно 2000 обртаја у минути, и квачилом контролишем брзину). Ово је, чини се, познат проблем са овим мотором, и решава се једноставним репрограмирањем убризгавања горива, али сама Алфа не нуди решење, па је питање колико је ово дозвољено због гаранције. :(

Што се потрошње тиче, моја прва искуства могу да потврде фабричке податке, али истовремено и да их оповргну. Наиме, потрошњу од око 8 литара на 100 километара је могуће постићи на отвореном — ако возите између 110 и 120 на сат. Одржавањем брзине од 140км/ч потрошња расте до 10–11 литара, за 160км/ч се ради о 12—13, а за 180км/ч већ 16 литара на сто километара, а преко 20 литара за брзине од преко 200 на сат (за све је крив отпор ваздуха :)).

У градској вожњи, са друге стране, није тешко постићи декларисаних 12 литара, али ко ће још узети алфицу са 2.2 мотором и то учинити? Ради се, наравно, о уживању у бржем стартовању, а тада потрошња иде до 14 литара, што и није тако страшно.

Срећом, ту је резервоар који прима 70 литара безоловног горива, па нећете морати да стајете баш сваки час.

Замерке

Махом су замерке козметичке природе, и не ремете саму вожњу — највише ми смета проблем са мењачем, али то ћу, надам се, средити у сервису. Све остало не смета у вожњи, што ми је ипак најважније (под вожњом не подразумевам градску вожњу у шпицу :).

Понашање при закључавању

Занимљиво, преклапање се не може подесити да буде активирано при закључавању, односно деактивирано при откључавању — прилично умањује саму вредност електричног преклапања ретровизора. Такође, упутство наводи како ће се при закључавању затворити и прозори, мада се то не дешава.

Blue&Me заглупљивање

Очекивано, Мајкрософтов софтвер брља. Да се ради о слободном софтверу, вероватно бих и сам могао да исправим ове проблеме :)

Мењач је прилично тврд

После врло мало вожње сам приметио да механика мењача има мало неприлике при бржој измени степена преноса — понекад се деси да „промаши“, па је потребно исправити грешку пребацивањем брзине у неутралан положај, пуштања квачила, и поновног пребацивања брзине. За ово планирам да идем у сервис (већ сам се најавио Делти :).

Гушење мотора у првој и другој брзини на малим обртајима

Видети овде и одељак о мотору

Замерке ипак нисам оставио за сам крај — пошто сам аутом ипак веома задовољан, на крају долазе и утисци из вожње.

Вожња

И коначно, да се мало позабавимо самом вожњом — која је и најважнији део приче за аутомобил као што је Алфа 159.

Још бољи је осећај при вожњи планинским завојима — регионални пут од Плзена (Чешка) до Пасауа у Немачкој је био управо такав, и то без гужве. Ауто неуморно прати пут, и могу се остварити и завидне брзине (профи возачи би сигурно могли и много брже, али нећу тврдити да сам профи возач :).

И као трећа ставка долазе завоји на аутопутевима — најзанимљивији су они у Шпанији (на „окрајцима“ Пиринеја) и Италији (Алпи) — комотно сам држао 160 на темпомату (више штедећи гориво него ауто). Када се узме у обзир да сам у том тренутку ја овај ауто возио највише једно 10 дана, оцена за понашање у кривинама, од једног лаика као што сам ја: савршено!

Алуминијумске фелне од 17" — и даље удобно

И последње — вожња по граду (или градовима :). Вероватно је јасно да је ауто мало већи него што би то био савршен градски ауто, тако да не треба говорити о савршеној градској вожњи. Ово, просто, није градски ауто, али је ипак веома употребљив — својом стартношћу дозвољава и мало агресивнију вожњу, ретровизори су доста добро постављени и покривају доста велики угао, али мртав угао и даље остаје, па је окрет преко рамена и даље неопходан.

Коначан закључак је — вожња је право задовољство у алфи 159. :)

„Пепељуга“, као израз очигледног шовинизма, је повучена из продаје.

Премијерно у Србији: Драгуљ Медине! Или ипак нема ништа? Увредљива је, ипак, боље је повући на време.

За утеху, премијерно (у читавом свету) представљамо једну приповетку која је прошла строгу уређивачку политику овог блогчета, и након многих измена од стране Одбора за чистоту мисли, коначно је пред читаоцима.

Напомена: Свака сличност са другим што измишљеним, што стварним ликовима је само сличност и ништа више.

Гуз-папир: одломак из Етимологије архаичних речи

Некада давно, шест векова након Прве (забележене) прељубе без оштећења химена, на широким пољима велелепне Арабије, шетао је чика Мухамед шљивиком и посматрао сељаке како тракторима обрађују усеве — махом су их прскали пестицидима, пошто се због оближњег шљивика ту скупљала гомила гамади. Тражио је дебелу ладовину да прочита неки књижурак који му је допао руку, успут се сладећи сочним шљивама и радујући се добром роду.

Књига је била једна лепа прича са натписом „Још старији завет“, али без потписаног аутора (радило се о збирци народних приповетака, допуњених и мењаних на све стране). Сам примерак је био доста стар и умотан у ролну. Наставио је читање код дела у ком се помињу јабуке (но, не брините, Мухамед је био човек који је увек стављао шљиву испред јабуке).

Пре него што се завалио под десетогодишњу шљиву, Мухамед је рукав напунио тамно плавим плодовима. То му је донело много задовољства, али и болове у стомаку. Као и сви интелектуалци тог периода, знао је да се болова у стомаку може ослободити једним добрим напрезањем трбушних мишића у чучећем положају (у стара времена је постојао и прост назив за овај и њему сродне поступке, који сви за циљ имају ослобађање тела од нежељених и штетних материја унетих храном).

Заклонио се иза шљиве (класје је још увек било ниско да би га заклонило од вредних тракториста, а да се којим случајем радило о кукурузу, сликовито бисмо рекли да му заперци нису били довољно дуги), задигао одећу, и севнули су његови бели позадински делови тела, међ' народом тог времена још звани и гузови^*. Како чесме није било докле се поглед протеже, и како је Мухамед био заинтересован да се удаљи највише толико колико се мирис протеже, дохватио је ролну „Још старијег завета“, извукао први лист, и њиме протрљао своју позадину.

Ово му причини такво задовољство, да је извукао још један лист и поновио исти процес. Од среће због новог открића, погледао је према жутим (не још) житним пољима и захвалио се Триглаву и Перуну на провиђењу. Готово помахнитало је потрчао према Медини, улетео у прву „Плато“ књижару и покуповао све заиста старе завете у ролнама, и однео кући.

Због тога, у част тог примитивног времена и Мухамедовог открића, папире којима таремо наше цењене позадине, и дан-данас називамо „гуз-папир“, иако је до забране речи „гуз“ она сматрана помало вулгарном и непријатном.

Нажалост, гуз-папир је једини крив што Мухамед никад није довршио читање „Још старијег завета“, те је написао другу, врло сличну књигу, никад признајући да је мотивацију нашао у „Још старијем завету“ — сав папир је трошио на чишћење тела, те је своје мисли бележио на кори дрвета (стога и назив Коран за његово познато дело).

^* Надам се да ће ми Одбор за чистоту мисли опростити овај архаизам и вулгарност, пошто га сматрам оправданим у сврху историјског разјашњења и даље допуштеног термина „гуз-папир“.

Чисто да се зна, и OpenOffice.org је решио да испрати Мајкрософтову понуду, па и он нуди попуст од 22% ове јесени на локализовану верзију. Тако је сада цена са нула спуштена на нула динара.

По овој повлашћеној цени се OpenOffice.org на српском може купити само на http://sr.openoffice.org/ док је на другим местима остала стара цена од нула динара.