Блогчетање

Ауторска права у Србији пре 21. века

Почетком двадесетог века, у Србији је на снази био Аустроугарски Закон о ауторским правима на дела књижевности, уметности и фотографије [1895] од 26. децембра 1895. са изменама од 26. фебруара 1907. који је опште трајање ауторских права на заштићена дела ограничавао на 30 година од смрти аутора.

Али, током двадесетог века, ауторска права у Србији (Краљевини Србији, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, те Краљевини па Федеративној народној, Социјалистичкој федеративној и коначно Савезној републици Југославији) су регулисана са више закона:

• 27. децембар 1929. — Закон о заштити ауторског права[1929] — ступио на снагу даном објаве са ретроактивним важењем
• 6. јул 1931. — Закон о изменама и допунама у Закону о заштити ауторског права [1931] — од објаве
• 4. јун 1946. — Закон о заштити ауторског права [1946] — од објаве, ретроактиван
• 28. август 1957. — Закон о ауторском праву[1957] — три месеца од објављивања, ретроактиван
• 24. јул 1968. — Закон о ауторском праву[1968] — двадесет дана од објављивања
• 14. јул 1978. — Закон о ауторском праву[1978] — три месеца од објављивања
• 15. мај 1998. — Закон о ауторском и сродним правима[1998] — осам дана од објављивања

Но, осим закона из 1946. године, сви они су трајање ауторских права одређивали на 50 година након смрти аутора (тј. 50 година од смрти последњег аутора, ако је у питању више аутора, или 50 година од издавања дела ако је аутор анониман или непознат, односно ако је дело издато од стране правног лица). [1946] је, са друге стране, ауторска права ограничио на животни век аутора, и животни век његове жене у случају његове смрти, те њихову децу до навршених 25 година старости (у нарочитим околностима и на родитеље и унуке): очигледна је намера да ауторска права обезбеде „зараду“ самим ауторима за живота и њиховој деци до завршетка школовања, тј. „осамостаљења“. Да не улазимо у то што би у случају смрти жене аутора, муж остао ускраћен за уживање ауторских права на њеним делима :-)

Ипак, у складу са међународним конвенцијама, то се враћа на уобичајени облик већ у [1957], и то „ретроактивно“: закон важи и на она дела чија су ауторска права законом [1946] можда истекла (нпр. аутори без супружника и потомака преминули до доношења закона 1957. пошто је и ранији био ретроактиван).

Законом из 1957. први пут се раздвајају морална и имовинска права аутора, док је важна промена у закону из 1998. године то што престаје да постоји правно лице као носилац ауторских права.

Важно је приметити и да су неки од горњих закона били и „ретроактивни“ — осим што су продужавали рокове и опсег заштите за дела чија заштита још није истекла (ја чак и то сматрам ретроактивним, али у правном речнику се изгледа тај израз другачије користи), такође су продужавали рокове и проширивали опсег заштите за дела којима би по ранијем закону заштита истекла, а по новом није.

Ауторска права у Србији у овом веку

Нови век доноси са собом и ново време. Живи се све брже, и ауторска дела имају све краћи рок „трајања“, а рок заштите ауторских дела је... све дужи.

Тако први закон о ауторским и сродним правима новог века у Србији (тј. Србији и Црној Гори), Закон о ауторским и сродним правима[2004] продужава трајање заштите на 70 година (од смрти аутора или од издавања ако је аутор непознат или правно лице). Новији, последњи Закон о ауторским и сродним правима[2009] не доноси значајне измене у погледу трајања основних ауторских права. Оба су ступила на снагу осам дана од објављивања у Службеном гласнику СЦГ, односно Србије.

Занимљиво, у изменама закона[2011] се враћа појам „колективног дела“ код којих ауторска права трају 70 година од објављивања (где су колективна дела она настала „спајањем већег броја прилога у једну целину“ одређена у [2009], а дати примери су енциклопедије, антологије, рачунарски програми, базе података).

Трајање ауторских права по законима

Шта више није заштићено?

Да бисмо утврдили шта од ауторских дела издатих у Србији више не подлеже заштити ауторских (имовинских) права, морамо узети неколико ствари у обзир:

• Неки од закона су ретроактивни (важе и на дела чија су права можда истекла пре њиховог доношења)
• Законски рок почиње да тече од 1. јануара наредне године од године у којој је ауторско дело издато
• У случају познатих појединачних аутора, смрт оног који је најкасније умро одређује почетак тока заштитног рока, док у случају дела чији су „аутори“ правна лица или непознати (анонимни или под псеудонимом без познатог грађанског имена аутора)
• Сваки закон је важио до дана који претходни дану ступања на снагу наредног закона

Напомена: за дела објављена 1954. године, могуће је да су њихова права такође „истекла“. Пошто је [2004] почео да важи тек од 1. јануара 2005. то би сва дела чији је рок од 50 година почео да тече 1. јануара 1955. истекао до 31. децембра 2004. 23:59:59.9999... Но, пошто не знам какав је правни третман у овом граничном случају, ограничио сам се на оно што је сигурно истекло.

Најзначајнији су „масни“ датуми, те тако имовинска права више нису заштићена:

• Свим делима чији су сви аутори преминули до 31. децембра 1953. године
• Свим делима непознатих аутора (непотписаних или под псеудонимима за које се не знају грађанска имена) објављених до 31. децембра 1953. године
• Свим делима објављених до 31. децембра 1947. године чији је носилац ауторских права правно лице

Значајно је приметити да, од продужења трајања заштите на 70 година [2004] ниједно ауторско дело није остало без заштите: почетком 2017. године, по актуелном закону, тек би дела објављена 1946. године постала слободна за употребу, односно, мораћемо сачекати још две године (до 2019.) да би се напокон нека нова дела нашла у „јавном власништву“, и то би се односило само на „колективна дела“ која изменама из [2011] уживају заштиту само од дана објаве, а не од смрти последњег аутора. За остала дела, мораћемо сачекати још додатних 5 година (почетак 2024.), па ће коначно и дела објављена 1954. године бити слободна за употребу.

Додатна појашењења

Ваљда је од почетка јасно да нисам правник, те да се овде записано мора узети са резервом. Шта год да радите што се тиче ауторских права, пре свега се обратите својој савести, а потом и неком правнику.

Пошто ме превасходно занима употребљивост давно објављених књижевних дела, нисам се дотицао оних врста ауторских дела на које у одређеним законима важе другачији рокови заштите (по правилу краћи, а ту нарочито спадају фотографије у старијим законима, односно базе података у новијим). На тај начин сам поједноставио анализу, али за сваку врсту грађе се, помоћу горње табеле и употребом истог обрачуна уз другачији рок може добити жељени резултат.

Повремено чак и текст поједностављујем тако што кажем само „од дана издавања“, а то може, у зависности од актуелног закона, значити разне ствари (нпр. „од дана издавања ако је издато за живота аутора, а иначе од дана његове смрти“; или, „од дана када је последњи наставак објављен“...). Ако сте у дилеми, не верујте ничему што пишем: нити сам правник, нити ћу прихватити одговорност за било какво туђе деловање на основу мог мишљења.

Библиографија

• [1895] Gesetz, betreffend das Urheberrecht an Werken der bildenden Künste und der Photographie, 26. децембар 1895.
• [1929] Закон о заштити ауторског права, Службене новине Краљевине Југославије, Година XI — 1929. број 304—CXXIX, 27. децембар, 1929.
• [1931] Закон о изменама и допунама у Закону о заштити ауторског права од 26 децембра 1929 године, Службене новине Краљевине Југославије, Година XIII — 1931 — број 150, 6. јул 1931.
• [1946] Закон о заштити ауторског права, Службени лист Федеративне Народне Републике Југославије, број 45, 4. јун 1946.
• [1957] Закон о ауторском праву, Службени лист ФНРЈ, број 36, година XIII, 28. август 1957.
• [1968] Закон о ауторском праву, Службени лист СФРЈ, број 30, година XXIV, 24. јул 1968.
• [1978] Закон о ауторском праву, Службени лист СФРЈ, број 19/78 са допунама у 24/86 и 21/90, 14. јул 1978.
• [1998] Закон о ауторском и сродним правима, Службени лист СРЈ, 24/98, 15. мај 1998.
• [2004] Закон о ауторском и сродним правима, Службени лист СЦГ, 61/04, 24. децембар 2004.
• [2009] Закон о ауторском и сродним правима, Службени гласник РС, 104/09, 11. децембар 2009.
• [2011] Закон о изменама и допунама Закона о ауторском и сродним правима, Службени гласник РС, 99/11, 26. децембар 2011.

Richard Stallman had two talks in Belgrade these days: one yesterday on free software in general, and another today concerning copyright versus community.

This is the guy that made it happen, Ivan Jelić (FSN), while taking a picture of RMS :)

The first talk was too crowded, but it was quite good and to the point. However, RMS destroyed it a bit with his attitute toward people when answering questions (screaming "I can't hear you" or "I can't understand you" at them, while they were struggling with their English). He's definitely not The Man for the public relations.

However, my "trick" question of when is next Emacs coming out still ended up unresponded, even if he said "we are close". Not that it is stopping me from continuing to use Emacs from CVS with Gtk+ integration. :)

This is the guy that that everyone was there to hear (pardon the image quality, you are welcome to buy me a DSLR ;).

The second session was not as crowded and not as fun, but it still made a lot of sense, and I hope at least some people learned something from it. The funniest thing was the question from someone in the audience: "why do you think community is more important?" The first thing that crossed my mind was: "hey you, go back and sit in your own corner, all by yourself".

For me, it was a great opportunity to see many people I know from the free software community in Serbia, but I am still sad that I missed some others.

Now, I couldn't help it but think that someone a bit friendlier, like our own Jeff "jdub" Waugh would have sent out an even better image of what we are doing!

Хм, разгледајући веб и тражећи понешто о страничењу, Гугл ме посла и на Елитсекјурити форуме. Тамо се расправља о разликама између сегментирања и страничења, или о врстама језгара оперативних система.

Оно што је мени занимљиво сада је да напоменем које су то разлике између сегментирања и страничења, бар на Интеловим процесорима, пошто о њима једино понешто и знам.

На првом месту, сегментирање је обавезно на Интеловим процесорима — оно се не може искључити, већ се једино може привидно заобићи тако што се направе сегменти за код, податке, стек исте величине, и са истим положајем.

Страничење, са друге стране, обезбеђује виртуелни адресни простор, и то је основни разлог зашто се оно чешће користи од сегментирања. Па, можда вас занима чему служи виртуелни адресни простор?

Виртуелни адресни простор своју примену најчешће има у обезбеђивању „размене/замене за меморију“ (на енглеском „swap“, што говори о техничком начину изведбе овога: страница у меморији се размењује са страницом уписаном на диску) помоћу неког јефтинијег уређаја, као што је диск. На неким системима ово зову и „виртуелна меморија“, али то се не слаже са општеприхваћеном употребом.

Ваља поменути и да странице на Интел процесорима новијим од Пентијума могу бити и 4МБ, чиме се обезбеђује знатно већи адресни простор, а у ограниченом пољу примена и већа брзина.

Сегментирање, са друге стране, је одличан механизам у који је уложено много више труда и напора при стварању Интел процесора. Једина, условно речено, „мана“ у односу на страничење је што не користи блокове утврђене величине, и самим тим је проналажење одговарајућег сегмента операција која се обавља у два корака (1. погледај где се налази тражени сегмент; 2. припреми тај сегмент за употребу — код страничења се положај странице имплицира њеном адресом [мада у пракси, и то захтева једно гледање у табелу], и она се може одмах „довући“).

Као и странице, и сегменти се могу користити за обезбеђивање „размене за меморију“, и то са много бољим учинком, зато што је један сегмент углавном посвећен једном процесу, и много је већа вероватноћа да ће баш подаци из њега требати ускоро (наравно, ово значи да је потребно уложити и много више труда у развој распоређивача процеса на вишепрограмским системима, и одредити оптималну политику избора сегмената за довлачење, њихов редослед, итд. пошто је једна грешка много скупља од погрешно довучене странице).

Оно што говори о супериорности сегмената у односу на странице је то што је могуће сегменте додељивати на произвољан начин, и то било као „глобалне“ (уписане у глобалну табелу описника, тј. GDT) или „локалне“ (за појединачни процес, дефинисан помоћу TSS-а, а ово се уписује у засебну табелу за сваки од таквих процеса: LDT).

И где је овде предност сегмената у односу на странице? Као прво, раздвајањем сваког дела оперативног система, корисничке спреге, и корисничких програма у засебне сегменте аутоматски повећава безбедност — нпр. драјвер (гонич :) не може да приступи осталим услугама језгра, или меморији других драјвера и програма (иначе, садашњи оперативни системи то решавају тако што користе друге могућности Интел процесора за заштиту, као што је „ниво рада“, где се нулти ниво резервише за језгро; ово, наравно, не чува друге програме до самог језгра). Ово је хардверски безуслован начин да се обезбеди заштита меморије.

А одговор на питање зашто се страничење ипак много више користи од сегментирања је веома једноставан и сигурно се може назрети и изнад: пристојну политику додељивања страница је много лакше направити од политике сегментирања која би донела значајна побољшања. А уз то, што се тиче безбедности, још увек преовладавају условни (а не безусловни) механизми забране приступа, и иако се са њима иде све даље — они су кривци за већину модерних проблема са програмима.

Са практичне стране, сегментирањем се може постићи исто што и страничењем, док обрнуто није случај. Када се користе заједно, може се рећи да је страничење „испод“ сегментирања, тј. сегменти су одређени у односу на виртуелни адресни простор постављен страничењем.

На несрећу, већина језгара је одлучила да поједностави што је више могуће основну спрегу са процесором, па тако имамо случај где нпр. у Линукс језгру није могуће омогућити процесу директан приступ У/И портовима већим од одређеног броја, зато што њихова битмапа није стала у једну меморијску страницу (тј. 4КБ, односно У/И портови преко 0x8000) заједно са TSS-ом (ово је било тачно бар до 2.2 серије, али сумњам да је ишта измењено од тада). На тај начин, софтвер намеће ограничења ради једноставности израде, иако хардвер нуди много више.

Жеља ми је да једног дана нађем више времена да о овоме размислим, и покушам можда да направим и прототип језгра које ће увелико користити сегментирање. Е па, зато и сва ова писанија — не желим да заборавим на све ово у потпуности :)

I've just mentioned GNU/KFreeBSD to a friend, and while searching for something entirely different, I came across fresh guide for installation.

And this has apparently been released only a couple of hours back, which means that there's no way Google could have indexed it :)

For those who have missed most of it, the first announcement (I know of) is on libc-alpha mailing list. If you want to track development, visit glibc-bsd project page at Savannah.