„Пепељуга“, као израз очигледног шовинизма, је повучена из продаје.
Премијерно у Србији: Драгуљ Медине! Или ипак нема ништа? Увредљива је, ипак, боље је повући на време.
За утеху, премијерно (у читавом свету) представљамо једну приповетку која је прошла строгу уређивачку политику овог блогчета, и након многих измена од стране Одбора за чистоту мисли, коначно је пред читаоцима.
Напомена: Свака сличност са другим што измишљеним, што стварним ликовима је само сличност и ништа више.
Гуз-папир: одломак из Етимологије архаичних речи
Некада давно, шест векова након Прве (забележене) прељубе без оштећења химена, на широким пољима велелепне Арабије, шетао је чика Мухамед шљивиком и посматрао сељаке како тракторима обрађују усеве — махом су их прскали пестицидима, пошто се због оближњег шљивика ту скупљала гомила гамади. Тражио је дебелу ладовину да прочита неки књижурак који му је допао руку, успут се сладећи сочним шљивама и радујући се добром роду.
Књига је била једна лепа прича са натписом „Још старији завет“, али без потписаног аутора (радило се о збирци народних приповетака, допуњених и мењаних на све стране). Сам примерак је био доста стар и умотан у ролну. Наставио је читање код дела у ком се помињу јабуке (но, не брините, Мухамед је био човек који је увек стављао шљиву испред јабуке).
Пре него што се завалио под десетогодишњу шљиву, Мухамед је рукав напунио тамно плавим плодовима. То му је донело много задовољства, али и болове у стомаку. Као и сви интелектуалци тог периода, знао је да се болова у стомаку може ослободити једним добрим напрезањем трбушних мишића у чучећем положају (у стара времена је постојао и прост назив за овај и њему сродне поступке, који сви за циљ имају ослобађање тела од нежељених и штетних материја унетих храном).
Заклонио се иза шљиве (класје је још увек било ниско да би га заклонило од вредних тракториста, а да се којим случајем радило о кукурузу, сликовито бисмо рекли да му заперци нису били довољно дуги), задигао одећу, и севнули су његови бели позадински делови тела, међ' народом тог времена још звани и гузови*. Како чесме није било докле се поглед протеже, и како је Мухамед био заинтересован да се удаљи највише толико колико се мирис протеже, дохватио је ролну „Још старијег завета“, извукао први лист, и њиме протрљао своју позадину.
Ово му причини такво задовољство, да је извукао још један лист и поновио исти процес. Од среће због новог открића, погледао је према жутим (не још) житним пољима и захвалио се Триглаву и Перуну на провиђењу. Готово помахнитало је потрчао према Медини, улетео у прву „Плато“ књижару и покуповао све заиста старе завете у ролнама, и однео кући.
Због тога, у част тог примитивног времена и Мухамедовог открића, папире којима таремо наше цењене позадине, и дан-данас називамо „гуз-папир“, иако је до забране речи „гуз“ она сматрана помало вулгарном и непријатном.
Нажалост, гуз-папир је једини крив што Мухамед никад није довршио читање „Још старијег завета“, те је написао другу, врло сличну књигу, никад признајући да је мотивацију нашао у „Још старијем завету“ — сав папир је трошио на чишћење тела, те је своје мисли бележио на кори дрвета (стога и назив Коран за његово познато дело).
* Надам се да ће ми Одбор за чистоту мисли опростити овај архаизам и вулгарност, пошто га сматрам оправданим у сврху историјског разјашњења и даље допуштеног термина „гуз-папир“.