Блогчетање

Doing 'git clone' over either of git:// or http:// backed by git-http-backend results in big memory usage for big repositories (mostly in 'compressing objects' phase). This means that you can usually kill any git server hosting big repos by doing concurrent 'git clone' runs of those repos at the same time.

Instead of doing that, I'd like to keep benefits of the git-http-backend for all users except those using 'git clone'. Anyone has any ideas on how to do that?

OTOH, maybe I am looking for the wrong solution. git supposedly does mmap() of the pack files, and the only thing I need to do is ensure packs are suitably small so they could me "swapped-out" (which equals to being discarded from memory with mmaped files). Or, since git does a mmap() of uncompressed temporary file, maybe I can get git to store uncompressed data instead, allowing it to mmap them directly?

I wouldn't be surprised if I am entirely on the wrong track here. If anybody has ideas on what to do to run a git server with big repositories without needing gazilions of memory, please direct me in the comments section below.

Од 7. септембра ће почети да важи нови уговор са корисником у којем се помиње и Србија и то у зони „Европа 2“ (као и Босна, Хрватска,...).

Па, свратићемо на Пејпал.ком 7. септембра, а ако ни то не упали, увек се можемо поуздати и у наше снаге. ;)

Беше...

Био једном један Донеси.ком. Ценио сам га толико да сам једном ресторану из којег често наручујем, када су ми рекли да могу и директно телефоном да наручим, напоменуо да ипак желим да идем преко Донеси.ком — у њему сам видео вредност коју нема директно наручивање телефоном, а то је остављање утисака.

Међутим...

Већ друга ситуација где је обрисан коментар који је негативан за ресторан. Уредно су ми се јавили са „образложењем“, али не делује баш претерано уверљиво („пошто ресторан није наплатио, не можете да оставите утисак“).

(У првој ситуацији је моја девојка наручила из ресторана који је у том тренутку спонзорисао Донеси.ком, а негативан утисак је нетрагом нестао. Не знам да ли то има везе, али можда вреди поменути.)

Зато, нема више Донеси.ком — од сада само старо добро телефонско наручивање.

Мада творци Саутпарка верују да је инспирација за Аватар настала у Штрумфовима, то је само део приче. Штрумфови су покупили велики број одлика америчких домородаца и настанили чудесну шуму.

Упозорење: Ако још увек желите да одгледате овај филм, можда желите да прескочите читав текст :)

Обе три димензије

Технологија снимања и репродуковања филмова у „три димензије“ је релативно позната. Другачије преламање/филтрирање светлости за свако око и решење је ту. Међутим, друга димензија 3Д утиска је фокус.

Друга димензија реалистичног 3Д приказа је фокус. Људско око, када се пребаци на објект из „позадине сцене“, врло брзо може да у жижу стави ту исту позадину. А како је Аватар рађен класичним филмским техникама користећи камере (тј. рендеринг) мале „дубине поља“, то чим скренете поглед са онога што аутори желе да гледате, настаје нелагодност у вашем мозгу — пошто инструкција оку за изоштравање слике не функционише.

Е сад, ово се релативно лако може решити. Нарочито зато што је Аватар већином CGI („рачунаром израђене слике“ ;), а не заправо филм, па се не морају користити специјалне камере (и сочива), већ је само потребно изменити исцртавање сцена тако да све остаје фокусирано.

А прича...

Е ту тек настаје прави проблем.

Домороци (високи штрумфови :) се могу повезати са било чим живим на планети Пандора (ни мање ни више) тако чинећи део једног природног матрикса. Све остало на Пандори је толико Земљолико да је просто досадно (чак и љубљење и секс подсећају на „људске“): понеко око вишка (на великом змају) или ноздрве на врату (на коњима), светлеће биљчице и све живуљке мало веће него иначе.

Остатак приче, јасно заснован на Индијанској култури (п.к. „култури америчких домородаца“) и њиховом односу са природом, у овој комбинацији изгледа потпуно... па промашено. Да се филм одвија на Земљи пре пар векова, мислили бисмо да је режисер Мел Гибсон (а Енглези би кокали Индијанце ;).

Наравно, за разлику од народа на Земљи, на Пандори они сви говоре истим језиком. Чак су и у Америци сва племена имала своје језике, а на Пандори им је једино енглески стран.

А кроз све то вас води протагониста кроз своје даљински контролисано тело локалца („аватар“, наравно) у облику бившег маринца „идиота“ („сконг“ на Пандорашком језику :) који се идентификује са домороцима и води их у сигурну смрт својом глупошћу. И у сред те приче се јавља наравно и једна... романса. Између глупавог дошљака и „главне“ девојке у читавом племену.

А да не заборавим најбољи бисер филма: благо које желе људи са Пандоре је хемијски елемент назван претенциозно... „unobtanium“. Нисам претерано обратио пажњу на титлове, али било би лепо ово превести, јер би онда било још јасније колико је ово глупав назив: „недобавијум“.

Закључак

Филм са танком причом смештен у окружење којем прича никако не припада. Анимација је веома квалитетна (имао сам махом утисак да гледам играни а не анимирани филм), али 3Д је, бар за мене, неубедљив.

Што би другар Ноел рекао: вреди одгледати, бар да бих могао да га пљујем. ;)

А ко жели добру научно фантастичну причу — препоручујем Дистрикт 9.

Слика преузета са странице о Денису Харперу.

Домаће представништво Федекса је предузеће Летећи товар (Flying Cargo Yugoslavia). Поред обављања делатности којом се Федекс иначе бави, Товарци се баве и шпедитерским услугама. Сва срећа, иначе би процес био много сложенији.

Наравно, нису они искључиво криви за то. Наша царина не дозвољава физичким лицима да се баве тим послом, осим ако нешто иде преко поште царињења, када никаквих проблема нема. А и нису они једини: Де-Ха-Ел и Упс! раде исту ствар, по приближно истим ценама. Довољан знак како конкуренција код нас ради — види, ови млате паре од муштерија на овај начин, могли бисмо и ми.

О чему се тачно ради? Када наручите нешто из иностранства, ако то стиже преко неке од курирских служби, сама курирска служба ће зарадити неке паре на томе што су пренели пакет за Вас преко целог света, а домаће представништво ће зарадити још неке паре на томе што су послали један образац нашој царинској служби. А ако се ради о мањим пакетима или документима, тај однос ће бити у корист домаћег представништва.

Тако, ја сам пре недељу дана наручио троћелијску батерију за мој HP Mini 2140, која је коштала $55 на getpartsonline.com. Једино је Федекс понуђен као опција за испоруку у Србију, у две варијанте: 3-5 радних дана за $33 и 1-3 радна дана за $38. Одлучим се за испоруку за 1-3 радна дана. Очекујем на све то ($55 + $38 = $93) царину и порез од 18%, тј. око 1.140 динара.

А добијам шта? Шпедитерске услуге од 4.838 динара, обраду царинских захтева са царином и порезом од 2.409 динара, односно трошкове по пријему од 7.247 динара. Од чега 4.838 иде Летећем товару! Сама батерија је коштала око 3.800 динара, а испорука око 2.600 динара. Тј. Федекс је зарадио скоро дупло мање од Товараца (добро ме натоварише, зар не?) за пренос пакета од пола киле од Америке до Београда а ови су однели један образац царини. Традиционална српска пословност.

Како је заправо све текло? Чим су ме позвали у понедељак из Федекса, дочекао сам их са: „а ово ће, претпостављам, бити у вези стандардног драња шпедитерским услугама?“ Нелагодно се госпођица насмеја са друге стране и рече да јесте, управо се о томе ради. Наравно, ту је увек и опција откупа товарног листа за 1.500 динара када то може и неко други да ради (али и даље морам да нађем другу агенцију регистровану за шпедитерске услуге). Како им потпишете да пристајете на непознату суму трошкова и да вас они заступају пред царинским органима, они ће чим пре (за дан-два) то и оцаринити и онда вам понудити могућност испоруке — али ако се радно време ближи крају, боље је сутра.

Знам ја како ово функционише, и једном сам већ овако одбио пакет — Новел ми је слао бесплатно примерак најновијег OpenSUSE-а из Немачке са декларисаном вредношћу од 25 евра (таман преко наше границе од 20 евра), махом због књижице у кутији. А Федекс је понудио да ми све обави за тричавих 4.5 хиљаде динара, уз царину на нешто што нисам ништа платио. Ако се царина плаћа на паре потрошене у иностранству (пошто се трошкови поштарине рачунају у основицу), онда ми не пада на памет да је плаћам када нисам ни динара потрошио.

Међутим, како то ради Пошта царињења а да нема потребе за „шпедитерима“? Тамо сам одлазио као физичко лице и без икаквих проблема разјашњавао шта је требало. Зашто тако нешто не могу да раде и курирске службе?

Па сигурно да могу, али домаћи представник не жели да се одрекне овог слатког прихода за који не треба ништа да се помучи. Зато сам и пристао овај пут. Имам сву документацију, и прослеђујем је на fedexoffice.customerrelations@fedex.com. Подржавам и све остале да исто учине, не бисмо ли коначно добили разумне курирске службе и код нас.

Домаћи медији су заузети извештавањем о признању Косова, или вестима које им дотурају са једне стране света (као на пример, о ситуацији у Авганистану).

Са друге стране, у Бангкоку су у току прилично оштри сукоби између богатих ројалиста и сиромашних слојева који подржавају премијера. А о томе нема баш ништа у домаћим вестима (док се помиње саобраћајна несрећа у близини Бангкока).

Како сам у августу посетио Тајланд, упознат сам колико-толико са ситуацијом, а и у сталном сам контакту са неколико људи који живе тамо.

Солидан текст о актуелној ситуацији на је доступан на једном блогу. Наравно, ни овај текст није без својих предрасуда и наклоности.