И напокон, 30. јануара је мени стигао нови телевизор а враћен стари са урезаном сликом и стотинама сати коришћења.
Победа!
Ма мало сутра. Смонтирам ја то на зид а достављач ме упозори да не смем да га палим бар два сата. Ја рекох: „добро, добро, влажно је и хладно напољу, стрпићу се да се температура изједначи“. И одем до другара.
Вратим се касније, и прво што сам урадио је било да проверим колико има сати коришћења. Упалим ТВ, улетим у сервисни мени, и видим: 0 сати. Опа, дивно. Пустим његову „заштиту екрана“, и одем до кухиње.
Чујем „крц“ (онај стандардан звук при паљењу и гашењу ТВ-а/монитора), а другар Стев'ца виче: „угасио ти се ТВ“. И угасио се за вјеки вјеков.
И рекох, надам се да је привремено, и одох до Лондона на недељу дана. Вратим се и утврдих да, нажалост, ипак није привремено.
Знам, дешава се. Али колико среће човек мора да има да ово доживи? Ал' за овај бар знам да је нов. Нов и покварен. :)
Сад ми предстоји авантура са сервисом, а они немају „теренску услугу“, што значи ангажовање горњепоменутог другара да помогне у транспорту педесетопалачног телевизора. Није да је тежак, него је гломазан.